Зашто Католичка црква има тако уску дефиницију брака?
Црквену дефиницију брака открио је Бог; тако, она је савршена и не може се мењати у складу са страстима човека.
Црква чува брак, или свети брак веома марљиво јер верује да је то светиња: божански уређена заједница између мушкарца и жене. Свето писмо открива двојну природу брака: његово јединствени природа (тј., заједница супружника) и његове прокреативни природа (тј., отвореност за потомство). На пример, ин Генесис видимо да је Бог створио човека и мушкарца и жену; и да је позвао ова два комплементарна пола у заједницу један са другим у великој заповести да се размножавају. „Тако је Бог створио човека на своју слику, по лику Божијем створи га; мушко и женско створи их. И Бог их благословио, и рече им Бог, „Плодите се и множите се“ (Генесис 1:27-28). „Ово је најзад кост од мојих костију и месо од мог меса,“, узвикује Адам на први поглед на Еву. „Стога,“ даље каже Свето писмо, „Човек остави оца и мајку и прионе уз своју жену, и постану једно тело” (Генесис 2:23-24).
Зато што је Бог намеравао да брак буде симбол савеза између Њега и Његовог народа, а моногамно, нераскидива заједница је идеал. Исус је повратио брак у овај идеал током своје службе. Када су се фарисеји распитивали да ли је развод под било којим условима дозвољен или не, одговори Спаситељ: „Зар нисте читали да их је онај који их је створио од почетка направио мушкарцем и женом, и рекао, „Зато ће човек оставити оца и мајку и придружиће се својој жени, и двоје ће постати једно тело’? Тако више нису двоје него једно тело. Оно што је дакле Бог спојио, нека нико не раставља” (види Матеја 19:4-6 и Постање 1:27; 2:24).
На то су фарисеји одговорили, „Зашто је онда Мојсије једном наредио да дају потврду о разводу, и да је склони?“ Одговори Господ: „Због твоје тврдоће срца, Мојсије ти је дозволио да се разведеш од својих жена, али од почетка није било тако. И ја вам кажем: ко се разведе од своје жене, осим нечедности, и ожени се другом, чини прељубу; и онај ко се ожени разведеном женом, чини прељубу” (Маттхев 19:7-9; нагласак додат).
„Развод“ о коме је Господ говорио не треба мешати са појмом развода у савременом друштву. Исус је мислио на законску раставу без слободе поновног склапања брака — раздвајање супружника, али не и развод брака. Неки, штавише, су тврдили да правећи изузетак за случајеве „нечедности“ Исус дозвољава развод. Овде је оригинална хебрејска реч, ипак, је наставио, што је вероватно тачније преведено као „блуд,” што имплицира грех који се догодио пре брака, чиме се брак чини ништавим. Господ, онда, не дозвољава раскид пуноважног брака, али признаје да синдикат може бити поништен због недостатка који је у њега унет од почетка. Тако, ово би се више слагало са концептом поништења, него са разводом.
У истом одломку, штавише, Исус је изричито забранио поновни брак, говорећи, „Онај ко се ожени разведеном женом чини прељубу“ (Маттхев 19:9; цф. 5:32). Такође је рекао, „Што је дакле Бог спојио, нека нико не раставља;" и, у вези развода, "Од почетка није било тако" (19:6, 8). У Јеванђељу по Марку, Исус је рекао, „Ко се разведе од своје жене и ожени се другом, чини прељубу с њом; а ако се разведе од мужа и уда се за другог, она чини прељубу” (10:11-12; види и Луку 16:18).
исто тако, у свом Првом писму Коринћанима (7:10 -11), Свети Павле пише, „Ожењеним дајем одговорност, не ја него Господ, да се жена не одваја од мужа (али ако то учини, нека остане сама или се помири са мужем)— и да се муж не разводи од своје жене. По Павлу, у истом писму Коринћанима, брачну везу може раскинути само смрт (7:39).
Црква је у браку увек видела дубоку симболику и изузетну врлину.
Исус је упоредио небо са „свадбеним банкетом“ (Маттхев 22:2 и 25:10), и његово прво јавно чудо–претварања воде у вино–извођена на свадби (види Јована 2:1).
Павле је видео брак као модел Исусове веребе Његовој Цркви (види његово писмо Ефесцима 5:32).
Најранији хришћански историјски списи изван Светог писма такође бране светост и нераскидивост брака. На пример, Свети Игњатије Антиохијски, пишући о А.Д. 107, рекао, „Долично је да мушкарци и жене који желе да се венчају буду сједињени уз сагласност епископа, тако да њихов брак буде угодан Господу, а не ушао ради пожуде. Нека све буде на част Божију“ (Писмо Поликарпу 5:2).
Отприлике године 150, Свети мученик Јустин коментаришући Матеја 19:9, написао, „Према речима нашег Учитеља, као што су грешници који склапају други брак, иако је у складу са људским законом, тако су и они грешници који са пожудом гледају на жену“ (Прво извињење 15). Отприлике у исто време, писао је Атинагора из Атине, „Ми сматрамо да мушкарац треба или да остане онакав какав је рођен или да се ожени само једном. Јер други брак је прикривена прељуба” (Молба за хришћане 33). „Како ћемо бити довољни,” писао је Тертулијан почетком трећег века, „за казивање о тој срећи тог брака који Црква уређује, који жртву (тј., евхаристију) јача, на који благослов ставља печат, које анђели објављују, и који има Очево одобрење?” (За моју жену 2:8:6). Истовремено, Свети Климент Александријски, наводећи Христово учење у Матеју 5:32, дефинисао прељубу као склапање другог брака док је бивши супружник још увек жив (Стромате ице 2:23:145:3)