Традиције људи

Некатолици често сматрају да је Господња осуда покварених понашања књижевника и фарисеја свеобухватна осуда сваке традиције (види Маттхев 15:3 или Марк 7:8).

Међутим, Исус је такође рекао, „Књижевници и фарисеји седе на Мојсијевом столу; па вежбајте и посматрајте шта год вам кажу, али не и оно што раде; јер они проповедају, али не вежбај” (Маттхев 23:2 – 3).

Слично томе, Свети Павле, који је осудио „људску традицију“ паганског мистицизма (види његов Писмо Колошанима 2:8), написао у свом Првом писму Коринћанима (11:2), „Похваљујем вас јер ме се сећате по свему и одржавате традицију, као што сам вам их предао.

Самоконтрадикторна теорија

Очигледно, онда, није традиција по себи које Свето Писмо осуђује, већ предање које је противно апостолском учењу. Имајте на уму да католицизам прави разлику између Свете традиције (или доктрина), који је непогрешив и постојан, и мање традиције (или дисциплине), који се може променити или чак прекинути у складу са потребама времена. Понекад се ови разликују као “Биг-Т” и “мало-т” традиције. Те традиције књижевника и фарисеја које је Исус осудио биле су друге врсте. То су биле праксе које је требало прекинути јер су приморавале људе да „преступе заповест Божију“ (види Маттхев 15:3, опет).

Многи некатолици виде Библију као једини ауторитет за хришћане. Међутим, ако, заиста, Библија је требало да буде једини ауторитет, онда ту изјаву или ауторитет треба написати у Библији! Зар га нигде нема!

Штавише, за католике, то чини појам сама Библија, без традиције и по сопственом диктату, сама само "традиција мушкараца” (Марк 7:8). Да се ​​разумемо, ако је нечији став да одбаце традицију зато што Исус осуђује известан традиције у Библији и онда се ослањају искључиво на Библију, онда би се могло надати да ће та доктрина бити у библији. Јер није, пракса је традиција, сама себе–исти образац понашања који таква особа покушава да избегне. Сматрај то дилемом, противречности, или оксиморон ако хоћете.

Практично не успева, такође

исто тако, са практичног становишта неразумно је рећи да је Бог желео да Свето писмо буде једини ауторитет јер је писана Реч остала недоступна великом броју верника током првих неколико стотина година хришћанске ере–заправо, више од првог миленијума.

заправо, остало је практично немогуће за просечног хришћанина пре 16^тх века да добије копију једног од Светог писма, а камоли пун комплет. Као што је Кевин Орлин Џонсон објаснио, због огромних трошкова и труда који су уложени у израду књиге, Библије које су Цркве дале за јавну употребу биле су

„ланцима на начин на који сада везујемо именике на јавним телефонима, и из сличних разлога: тако да би свако могао да користи (њих) и нико није могао да украде (њих). … Запамтите да би нова Библија коштала заједницу отприлике колико и нова зграда цркве, а готова књига је лако вредела властелинства. Књиге су у средњем веку рађене на пергаменту или на пергаменту (направљен од коже младих оваца или говеда) и писмом, позлаћена, и осветљена руком. За читаву Библију требало је можда четири стотине животиња и година рада десетина књижевника и уметника” (Зашто католици то раде?, Њу Јорк, 1995, стр. 24-25, н.).

Штавише, мноштво других књига које тврде да су апостолско ауторство написане су отприлике у истом временском периоду и постојало је широко распрострањено неслагање током много векова око тога које књиге заиста припадају Библији. Заиста, неки од Отаца су се у извесној мери разишли по овом питању. Треба запамтити, Међутим, да само оно једногласно сагласност Отаца по питању вере и морала сматра се непогрешивом; појединачно, могу и греше.

заправо, прва коначна листа књига Библије, или Канон Библије (од грчког, канон, значи "правило"), године коначно је формулисао Римски сабор 382, под влашћу папе светог Дамаса. Убрзо након тога друга два локална већа, нилски коњ (393) и Трећа Картагина (397), потврдио одлуку, као и сви наредни сабори кроз векове.

Како се може читати оно што још није написано?

Не само да је требало скоро 400 сто година да се хришћани сложе око састава Библије, али последње књиге Новог завета написане су тек у последњим годинама првог века! То значи да су скоро две пуне генерације хришћана живеле и обожавале пре него што је Библија записала!

Шта каже Библија?

У Новом завету постоје различите алузије на чињеницу да део Јеванђеља није био посвећен писању. На пример, Исус је рекао на Тајној вечери, „Имам још много тога да вам кажем, али сада не можеш да издржиш. Када дође Дух истине, он ће те увести у сву истину” (Јохн 16:12-13).

Како је то написао Свети Лука у Дела апостолска 1:3, Господ је провео четрдесет дана после свог васкрсења приватно поучавајући апостоле о стварима које се односе на Цркву, или „говорећи о царству Божијем,” али оно што им је рекао није забележено.¹

писао је свети Павле у свом Прво писмо Коринћанима (11:34), да су постојале „друге ствари“ које је више волео да каже лично него да напише, и у свом Првом писму Солуњанима 4.2, приметио је, „Знате која упутства смо вам дали кроз Господа Исуса. јасно, немамо начина да сазнамо шта су тачно била та упутства јер је Павле занемарио да их запише!

Свети Јован је такође приметио у писму, „Иако имам много тога да вам напишем, Радије не бих користио папир и мастило, али се надам да ћу доћи да те видим и разговарам с тобом лицем у лице, да наша радост буде потпуна“ (Види Џона Друго писмо 1:12 а такође и његов Треће писмо 1:13-14).

у наставку, да је Реч Божја предата на два подједнако ауторитативна средства — апостолско предање и свето писмо — потврђује Павле, који у свом Друго писмо Солуњанима поручује браћи да „чврсто стоје и држе се предања којима смо вас поучили, било усмено или писмом” (2:15; додат је курзив). Павле даље саветује вернике да се „удаље од сваког брата који живи у беспослици и није у складу са предањем које сте примили од нас" (3:6).

Не само да су нека апостолска учења пренета ван Светог писма, али се писци Новог завета редовно позивају на ванбиблијска предања и текстове. Изрека, „Он ће се звати Назарећанин," на пример, који свети Матеј (2:23) приписује „пророцима,” се не налази у Старом завету. Свети Павле се позива на усмену јеврејску традицију у свом Прво писмо Коринћанима 10:24, када помиње стену која је пратила Израелце кроз пустињу, и његов Друго писмо Тимотеју 3:8, а када помиње Јанија и Јамвреја који су се противили Мојсију.

Додатно, Свети Јуда се позива на две апокрифне књиге, тхе Успење Мојсијево и Први Енох у свом писму (1:9, 14).

Апостоли су бирали наследнике — епископе, презвитери, и ђакони — којима су предали Залог вере. Павле подстиче светог Тимотеја у својој Друго писмо (1:13-14; 2:1-2) њему, “Следите образац звучних речи које сте чули од мене, у вери и љубави који су у Христу Исусу; чувајте истину која вам је поверена Духом Светим који пребива у нама. … Онда ти, мој син, be strong in the grace that is in Christ Jesus, and what you have heard from me before many witnesses entrust to faithful men who will be able to teach others also.”

Заиста, the New Testament emphasis on Apostolic Succession (види Дела апостолска 1:20; 14:23; Паул'с Прво писмо Тимотеју 4:14; Паул'с Писмо Титу 1:5; Екодус 18:25) proves Christianity was not originally a Bible-only religion; for if it had been, then the authority of its leaders would have ultimately been irrelevant since the discernment of the truth would have rested in the heart and hands of each individual believer. More importantly, there would have been no medium for believers to be made aware of the Good Word!