Папство

Ко је папа?

Зашто је он вођа Христове Цркве на земљи, и одакле потиче његов ауторитет?
Наш садашњи папа, Папа Бенедикт КСВИ, као сваки папа пре њега, је директни наследник првог папе, Свети Петар, који је био први епископ Рима.

Свети Петар је добио власт да води Цркву директно од Исуса.

Међу његовим бројним интеракцијама са Исусом, Петар је упамћен по размени са Христом на путу за Цезареју Филипову, забележено у Јеванђеље по Матеју (Поглавље 16).

Када је Исус упитао ученике, “За кога кажеш да сам ја?”, Петар је одговарао уместо њих, одговарајући, “Ти си Христос, сина Бога живога” (16:15-16). Заузврат, Исус му рече, “Благо теби, Симон Бар-Јонах! Јер крв и тело вам ово нису открили, него Отац мој који је на небесима” (17).

Питање Исуса’ Петар је уз божанску помоћ дефинитивно одговорио за његове следбенике. Исус је даље рекао,

“И ја вам кажем, ти си Петар, и на овој стени сазидаћу цркву своју, и силе смрти га неће надвладати. Даћу ти кључеве небеског рода, и све што вежете на земљи биће свезано на небу, и шта год разрешиш на земљи биће разрешено на небу” (18-19).

Овај одломак представља главни библијски доказ за Петрово првенство међу апостолима. Данашњи католички бискупи су духовни потомци апостола. Римски бискуп (или Папа) је наследник Петра. Он задржава Петрово првенство међу епископима.

Име “Петер” долази од арамејске речи Али (или Цепхас), значење “Роцк.” Исус је одлучио да апостолу Симону да ново име у Цезареји Филиповој из симболичних разлога. Посебност овог подручја је велика избочина стена, на коме су у то време стајале рушевине паганског храма. Ту је Исус одлучио да објави своје планове за изградњу нове Цркве на Петру која неће подлећи протоку времена.

Наравно, овај одломак ни на који начин не подрива наше веровање у Христа као истински темељ Цркве (види Прво писмо Коринћанима 3:11). Исус није хтео да имплицира да ће Петар некако заменити Њега као Стену Цркве, али да би он само заступати Њега као таквог. Како је то рекао Свети Фрања де Салски,

Мада [Петер] био камен, ипак није био тхе роцк; јер је Христос заиста непомична стена, али Петар због стене. Христос заиста даје своје прерогативе другима, ипак им даје не губећи их сам, он их ипак држи. Он је камен, и направио је камен; шта је његов, он саопштава својим слугама (Контроверзе).

Исто је и са Исусом’ обећање да ће Петру дати кључеве царства небеског. Христос је Цар Небески, а кључеви припадају само Њему (Књига Откровења, 3:7).

У поверавању кључева Петру, Исус се враћао на Давидов обичај по којем је краљ, по изласку из града, именовао би свог краљевског управитеља за надзорника краљевства у његовом одсуству, позајмивши му кључеве његових капија (види Исаија 22:22). Ин Маттхев 16:19, Христос Краљ поставља свог управитеља, Петер, да надгледа Цркву, Његово царство на земљи, у Његовом одсуству.

Услови “везати” и “лабав” у горњем одломку указује на то да је овлашћење дато Петру да прогласи неке ствари дозвољеним или забрањеним верницима на земљи. Петрове одлуке о овим стварима, штавише, биће потврђен на небу. Ако ће Бог да потврди Петрове одлуке, грешник, онда очигледно Петру мора бити дата посебна милост да га спречи да издаје заповести противне вољи Божијој. Ова превентивна милост је непогрешивост.

Црква учи да папа, као Петров наследник, задржава ову непогрешивост.

Ово није тврдња да је папа без греха –непогрешивост нема никакве везе са понашањем, заправо— радије је веровање да ће га Свети Дух чувати од грешака у учењу када дефинитивно поучава о питању вере и морала.

Непогрешивост не значи да је све што Папа каже или пише без грешке, али само оне ствари речено са престола (латиница, “са столице”). Са престола односи се на катедру Петрову, то је, у седиште апостолске власти. Концепт примарног седишта ауторитета потиче из Старог завета, у којој је Мојсије седео да суди народу, решавајући своје верске спорове (види Књига Изласка 18:13).

Мојсије’ Управа, такође, пренета је низом наследника. Мојсијево седиште је остало активно до Христовог времена, као Исус, Он сам, рекао, “Књижевници и фарисеји седе на Мојсију’ седиште; па вежбајте и посматрајте шта год вам кажу, али не и оно што раде; јер они проповедају, али не вежбајте” (Маттхев 23:1-3). Петар и папе имају сличну улогу у Новом савезу, служећи као Христов земаљски представник преко кога Бог говори људима да решавају верске спорове и одржавају јединство међу верницима.

Ова посебна улога се види у библијском извештају о Петровим поступцима на сабору у Јерусалиму, на којој су апостоли позвани да одлуче да ли је придржавање Мојсијевог закона потребно за спасење. Петар је тај који завршава спор, подучавајући скупштину о науци (види Дела апостолска, 15:7). Његови наследници су задржали ову улогу у Цркви кроз векове.

Занимљиво, они који су одбацили папину улогу претрпели су доктринарну конфузију и континуирано (и убрзавање) дивизије, о чему сведочи експлозија некатолика, хришћанске секте.

Ране хришћанске историјске референце на папство:

Папа Свети Климент И, четврти епископ Рима, Писмо Коринћанима, о АД 96:

Прихватите наш савет и нећете имати због чега да жалите. … Ако неко не послуша оно што је Он рекао (тј., Бог) преко нас (тј., римска црква), нека знају да ће се увући у преступ и у немалу опасност. … Приуштићете нам радост и весеље ако, послушни ономе што смо написали кроз Духа Светога, искорениш опаку страст љубоморе, у складу са молбом за мир и слогу коју смо изнели у овом писму (58, 59, 63).

Свети Игњатије, епископ антиохијски, Писмо Римљанима, ц. А.Д. 107:

Игњатије, такође назива Теофор, Цркви која је нашла милост у величини Свевишњег Оца и у Исусу Христу, Његов једини Син; Цркви љубљеној и просвећеној по љубави Исуса Христа, наш Бог, вољом Онога који је хтео све што јесте; и Цркви која стари председништво, на локацији земље Римљана, достојан Бога, достојан части, достојан благослова, достојан хвале, достојан успеха, достојан освећења, и, јер ти држиш председника у љубави, назван по Христу и по Оцу. … Никоме ниси завидио, али друге које си учио. Ја желим само то што ти имати прописано у вашим упутствима може остати на снази (Адреса, 3).

Свети Иринеј, епископ лионски, Против јереси, ц. А.Д. 185:

Али пошто би било предуго набрајати у оваквом обиму прејемства свих Цркава, збунићемо све оне који, на било који начин, да ли кроз самозадовољство или сујетност, или кроз слепило и рђаво мишљење, састављати другачије него тамо где је прикладно, указујући овде на прејемства епископа највеће и свима познате Цркве, основала и организовала у Риму два најславнија апостола, Петра и Павла, ону Цркву која има предање и веру која долази до нас након што су је Апостоли објавили људима. Јер са овом Црквом, због свог супериорног порекла, све Цркве морају да се сложе, то је, сви верни у целом свету; и управо у њој су верни свуда одржали апостолско предање. …

Блажени Апостоли, основавши и сазидавши Цркву, предали су службу епископије Лину. Павле помиње овог Лина у посланици Тимотеју (4:21). Он је наследио Анаклета; а после њега, на трећем месту од Апостола, Климент је изабран за епископа. Он је видео блажене апостоле и упознао их је. Могло би се рећи да је још увек чуо одјеке проповеди апостола, и имали су пред очима своје традиције. И не само он, јер је остало много оних који су били поучени од апостола.

У доба Климента, међу браћом у Коринту није настала мала раздор, Црква у Риму послала је врло снажно писмо Коринћанима, подстичући их на мир и обнављајући веру. … Овом Клименту, Еваристу је пошло за руком; а Александар је наследио Евариста. Онда, шести после апостола, Именован је Сикст; после њега, Телесфор, који је такође славно пострадао. Затим Хигин; после њега, Пије; а после њега, Аницетус. Сотер је наследио Аницета, и сада, на дванаестом месту после Апостола, жреб епископије припао је Елевтеру. Овим редоследом, и учењем Апостола преданим у Цркви, проповед истине сишла је до нас. У доба Климента, међу браћом у Коринту није настала мала раздор, Црква у Риму послала је врло снажно писмо Коринћанима, подстичући их на мир и обнављајући веру. … Овом Клименту, Еваристу је пошло за руком; а Александар је наследио Евариста. Онда, шести после апостола, Именован је Сикст; после њега, Телесфор, који је такође славно пострадао. Затим Хигин; после њега, Пије; а после њега, Аницетус. Сотер је наследио Аницета, и сада, на дванаестом месту после Апостола, жреб епископије припао је Елевтеру. Овим редоследом, и учењем Апостола преданим у Цркви, проповед истине сишла је до нас (3:3:2-3)

Ауторско право 2010 – 2023 2фисх.цо